Aleksandar Seklić: PREPORUČENO PISMO U POKUŠAJU

Aleksandar Sekulić
PREPORUČENO PISMO U POKUŠAJU

Osnovni postupak u poetici Slavoljuba-Slavena Fatića jeste sprega modernog i postmodernog i to je, uočićemo kasnije, sredstvo za pesnikovo spontano i slobodno (čak drsko) dinamiziranje i oživljavanje pesme. U kontekstu takve upotrebe asocijacije, imaginacije, igre u poeziji Slavena Fatića – nijedna reč nije potrošena. Omogućivši tako sebi prostor za pesmu, Fatić autentični doživljaj (i osećanje) – fabulu veoma vešto destruktira nekim iznenadnim upadom postmoderne konstrukcije. Naravno, u meri u kojoj to čini, pesnik ne uništava svoju pesničku avanturu. Naprotiv, ovakvim iznenadnim i iznenađujućim intervencijama efektno intenzivira svoj čisti i primarni odnos sa životom i svetom. Naime, ovaj pesnik kao da teži opštu sliku da svede na detalj koji je rečitiji i ubedljiviji od svake uopštenosti.

Ono što se ne može objasniti, i što ovoj poeziji garantuje trajanje, to je specifičan pesnikov odnos prema predmetu pevanja (nikako opevanja). Tako već u uvodnoj pesmi (Budilnik) ovog pesničkog zbira (i odabira), sat nije nikakva sprava za opisivanje vremena. Sat je simbol nečega na šta se treba okomiti ali ne rasklapajući mirno deo po deo. Fatić, u golemoj ljutnji i užasnutosti čupa mu utrobu, točkiće, federe… Možemo da pretpostavimo da je jedno od objašnjenja ovakvog fenomena pesnikova iracionalna potreba vanvremenog.

Princip (da pesmu ne treba objašnjavati) sam sebe odbacuje kad je u pitanju pravi pesnički tekst koji jeste problemski i, u krajnjem slučaju, nedefinisan. Ali više nego privlačnost teorije kod ovakvih pesama (Budilnik) mami nas sopstvena pronicljivost, etimološka asimptota. Hermeneutika je očigledno nedovoljna za intuiciju. Na takav paradoks istovremenog doživljavanja i neke vrste analitičnosti navodi nas suština, priroda poezije. Dakle Budilnik, opet: Pokidao sam mu kazaljke, razbacio ključiće / istegao feder, prosuo mu drob / ali malo pileće srce nije bilo unutra. Cilj (vanvremenski, metafizički, bilo koji) ostaje nemoguć, a u zamenu pesniku (pre)ostaje imaginacija: Shvatio sam da tvom tvrdom snu / zapravo više i nema kraja. Poezija Slavena Fatića, odista, odjekuje porukama postojećih čvorova i nedostupnih fatuma. No, najčešće su iskazane, isprepletane u segmentima, kao što je, uostalom, sačinjena i pesnikova sudbina. Da bi izbegao tzv. smrtnu ozbiljnost kod ovakvih tema pesnik se redovno služi ironijom i satirom. Podsmeh je dominantan ugao pesnika, pribežište i filozofija. U pesmi Jaje takav njegov stav je bezmalo programski: Svemu tome / Smeška se sa tavana / Zarđali planetarijum / Očekujući nastup pileta / Koje bi uz malo sreće / (Pa čak i nekim čudom) / Moglo prokrilatiti / U lepu pticu / Rugalicu.

Čega god se pesnik dotakne (politike, ljubavi, čuda metafizike) sve je u znaku te oplemenjujuće ironije. Čak ni samog sebe pesnik nije poštedeo jer uvek stigne tamo gde je drugi krenuo. Naravno, ovakvim načinom pesnik se znatno udaljava od lirske nežnosti, a što se patetike tiče, njoj se u ovim stihovima gubi svaki trag. Još kad se ironija kompletira sa pesnikovim (i našim) inatom i buntom, dobijamo poeziju izoštrenog pogleda i osobenog transponovanja. Razumljivo je onda što je, za takvu nadgradnju, struktura stiha morala da bude složena: sa primesom mita, žestoka kolokvijalnost, korelativna digresija, neformalni kurziv, citat i fusnota, postmoderni segment (i paradoks), čitav grafički arsenal – sve se to drži čvrsto i skladno kao isklesan profil dara i erudicije poezije i pesnika Slavena Fatića.

 

Advertisements